Emmiliy Emma Wolf
Nema te više...
Bili su
teški dani i puti,
išle su po njima i stope
druge,
prošli
su sati pa i minuti,
nema
više ljubavi,a nema ni tuge.
Ne
slušam želje moga srca,
ne plačem više već vrijeme dugo,
sazivam
mir u moju dušu,dobar dan srećo a zbogom tugo.
Eno...gle,zvijezda lagano
pada,
i sjaj
se prelijeva u mojoj kosi,
vjeruj,srce
se više,ničem ne nada,
sad se
sa mirom i srećom nosi.
Jednu
novu ljubav ne želim više,
jer
upravo sad je umrla stara,
dok
vrijeme meni zaborav piše,
srce ne
želi da ga želja vara.
Ne želim
kapi ni jutarnje rose,
ni da
moje srce boluje i gubi,
da opet od lažne ljubavi
strada,
sad ono sretno samo sebe
ljubi.
Nek umorno Sunce za proplanak
zađe.
nek se nebo boji u najljepše
boje,
gledajući prizor mir neka me nađe,
želim biti sama,puštam
nespokoje.
Bila sam samo žrtva iluzije,
u ovom surovom paralelnom
svijetu,
dok gledam leptira što
slobodno leti,
i pije nektar na svakome
cvijetu.
Sad se ja pitam,
jesam li kamen,ili sam vatra
i žarki plamen,
jesam li suza ili neka rijeka,
ili sam mirna oaza neka.
Jesam li
prah,miris il' ruža,
koja je
uvela i miris ne pruža,
jesam li neko drvo suvo,
il' me
je hladan vjetar oduv'o.
Jer ja
sad jasno znam kud ću poći,
dugi su
dani a kratke noći,
znaš,ja sam sjena,prividna
neka,
nisam
više žena koja te čeka,
sad sam hladna mutna nabujala
rijeka.
Napokon
iz duše otišla je tama,
zaista sam sretna,jer sam
sada sama.
Emmiliy Emma Wolf
