Dervisa Grabus Colakovic
Zazidaš gorke uspomene
Zazidaš gorke uspomene
Kad ti srce načmu i dušu otruju,
tumaraš pustinjom ali te nema
više.
Ne postojiš, ne možeš se
prepoznati, sve je blijedo i dotrajalo .
Sam sebe zavaravaš kao da si
srećom ogrnut,
a ta sreća je providna.
Ogrtač joj je od pjene pa se topi i
topi.
Ubjediš
sam sebe da ti je svejedno,
šapućeš da niko ne čuje.
A zašto sam
sebe zavaravaš ,koračaš, a cipele su ti teške da
ih jedva nosiš,
ali
kriješ da drugi ne primjete.
Zamisliš
često da ti je otići da se nikad ne vratiš,
da
skineš davni teret , da duša nađe svoj smiraj.
Da se
okonča započeto, ne bi li se ona odmorila,
da bi
zaboravila što se zaboravit ne može.
Zazidaš one gorke uspomene,
u betonski zid ali se sruši,i
one ponovo dopru do tvoje duše.
Često uputiš osmijeh da bi
obradovalo sve oko sebe.
Ali se u
svakom osmijehu osjetiš da si ranjen,
da rana krvari dokle god
postojiš.
Čudan je život ko ga ne zna
živjeti,
pa se
traži i traži
nikad se
naći.
Zastarjele
uspomene koje su spavale probude se,
suzu izmame, i nestanu, ali im
korijen ne umire.
Autor: Dervisa Grabus
Colakovic
19/12/2023
Autorska prava zadrzana
